Euro 2008
Orlovi tamo ne lete - drugi deo
Orlovi tamo ne lete - prvi deoIvan Bogunović
Dogodio se Kazahstan
Onda je došao tužni 24. mart 2007. i gostovanje u Almatiju. Klemente je prvi put pozvao švajcarskog Srbina Zdravka Kuzmanovića - iako ga je, po sopstvenom priznanju, malo gledao - a prvih 11 za meč protiv Kazahstana sastavio je po zaista čudnim kriterijumima.
Dovoljno je reći da su na klupi sedeli Dragutinović, Krstajić, Duljaj i Koroman, da su potpuno neuigranu odbranu činili Marković, Stepanov, Vidić i Duško Tošić, a još neuigraniji vezni red Krasić, Boško Janković, Ergić i Nenad Kovačević.
Kazahstanci su golovima Žumaskalijeva i Aširbekova došli do prve pobede u zvaničnim mečevima pod okriljem UEFA, a Srbija doživela bruku koja će je skupo koštati.
Klemente je odabrao najgori mogući trenutak za testiranje novih varijanti, mada je činjenica da su igrači delovali nemotivisano, anemično, sporo, kao da su u kopačkama imali olovo. Posle su mnogi tvrdili kako je zbog vremenske razlike i aklimatizacije trebalo ranije krenuti na put, a ista priča aktuelizovana je i u oktobru, posle gostovanja u Jerevanu.
"Kazahstan je potpuno neutralisao našu igru na sredini terena", rekao je Klemente, verovatno nesvestan da će slične izjave morati da daje posle još nekih mečeva.
Samo četiri dana kasnije, ekipa iz Kazahstana, pojačana Dragutinovićem, Krstajićem i Duljajem, pokazala je da kada hoće, može da igra mnogo bolje.
Konačnih 1:1 protiv Portugala na Marakani opet su nam ulili optimizam, ali malo ko se u danima posle utakmice zapitao kada je reprezentacija u jednoj zvaničnoj, takmičarskoj utakmici pobedila ekipu iz prvih deset na svetu?
Statistika kaže da su posle raspada velike Jugoslavije upisane samo dve pobede nad Češkom (tadašnji vicešampion Evrope), u okviru kvalifikacija za SP 1998. godine.
"Plavi" i "orlovi" su od 1996. naovamo uspevali da odigraju nerešeno sa Italijom, Španijom, Nemačkom i Portugalom, gubili su od Holandije i Argentine, ali jednostavno nije bilo rezultata koji bi kod igrača stvorili obavezu, odgovornost i samopouzdanje, a rivalima usadili respekt, kao što su ga stekli Hrvati pobedama nad Nemačkom, Holandijom i Engleskom.
Ali vratimo se kvalifikacijama za EURO 2008.
Finska euforija i belgijski šamar
Minimalno izmenjen tim iz okršaja sa Portugalcima (Rukavina i Kuzmanović umesto Tošića i Ergića), uspeo je da još jednom navede naciju na "tanak led" velikih očekivanja, kada je 2. juna savladana Finska golovima Boška Jankovića i Milana Jovanovića.
Skloni zapadanju u euforiju, srpski mediji utrkivali su se narednih dana u hvalospevima, mada je gola istina da Srbija u Helsinkiju nije pokazala ništa posebno.
Pogodak Jankovića već u trećem minutu omogućio je ekipi da se organizovano i rasterećeno brani, a ono što je "oduševilo" novinare bile su stvari koje bi trebalo da se podrazumevaju na svakoj utakmici - trčanje i borba do poslednjeg atoma snage.
Usledio je letnji raspust, posle kojeg se ponovila martovska greška iz Kazahstana. Opet su srpski fudbaleri poleteli više nego što je trebalo. Otišli su u Brisel da odigraju utakmicu po sistemu "lako ćemo", kao da su u najmanju ruku Brazilci.
I mediji su još jednom napravili reprezentaciji "medveđu uslugu", ukazivanjem na beznadežan položaj Belgijanaca u grupi, pisanjem kako ta ekipa više nikoga ne zanima i najavama da na stadion Kralj Boduen u Briselu neće doći ni 5.000 gledalaca...
Epilog znamo svi. Srbiju su 22. avgusta rasturili brzonogi Musa Dembele i Kevin Miraljas. Kuzmanović je sa dva šuta u metu samo uspeo da smanji na 3:2, a kola su od tog trenutka nezadrživo krenula nizbrdo.
