BOŽIĆNI PRAZNICI

 Božić, dan Hristovog rodjenja, proslavlja se 7. januara po novom kalendaru. Uz Uskrs, Božić se smatra jednim od najvećih hrišćanskih praznika. Božiću prethodi obavezni šestonedeljni post, radi očišćenja duše i tela. Iako je Božić jedan od najvećih hrišćanskih praznika u običajima srpskog naroda zadržalo se mnogo toga iz starije religijske prakse.

Badnji dan i veče

Božiću prethodi Badnji dan, koji obiluje različitim običajima i verovanjima. Badnji dan predstavlja završetak posta i tog dana se seče badnjak, pravi se obredni hleb – česnica, a večernja trpeza zauzima centralno mesto u tom danu.

U kuću se tada unosi slama, čime se simbolično obeležava početak Božića.  U slamu, koja je prostrta po podu, ubacuje se suvo voće, orasi i slatkiši (posni), koje uzimaju deca, oponašajući životinje (na primer piliće, piju,piju). 

Sofru (trpezu) čine posne namirnice, uključujući «zadušna jela», kao što su pasulj, med, riba, suvo voće...Pre večeri se najpre kadi trpeza, a potom i čitava kuća da bi se, kako se veruje, oterale zle sile. Nekada je bilo uobičajeno da večera počne sečenjem specijalnih obrednih hlebova, takozvanih «zakona» ili «zakončića», a prvi parčići tog hleba bila su davana stoci kako bi ona bila zdrava.

Na badnji dan seče se badnjak, koji može biti od hrasta, a redje od bukve, leske, kleka, kruške, trešnje...Badnjak se seče ili rano ujutro, pre izlaska sunca, ili pred veče, pre zalaska sunca. Badnjak se može seći i nekoliko dana ranije. U centralnoj Srbiji običaj je da se badnjak ne seče golim rukama, da godina ne bi bila «gola». Običaj je da badnjak u kuću unosi domaćin i to najpre debljim krajem i potom ga celiva. Zatim domaćica zasipa badnjak orasima, žitom i parama, a u nekim krajevima ga mažu medom, maslom i posipaju vinom i na njemu lome božićni kolač. Trpeza od Badnjeg dana se ne sklanja sa stola, a onegde je bio običaj da ukućani čitavu noć provedu pored badnjaka ili spavaju na slami pored trpeze.

Božić

Proslava Božića obično traje tri dana. Prvi dan Božića je najznačajniji i običajima najbogatiji. Postoji verovanje da je dobro za Božić započeti neki posao, jer bi ukućani i domaćinstvo bili napredni i bogati tokom čitave godine. Započinjanje posla bilo je simbolično, jer je i na ovaj praznik, kao i na druge hrišćanske praznike, važila izričita zabrana rada.

Prvi gost u kući na Božić je položajnik ili su to mogli biti koledari (u zavisnosti od kraja do kraja), čije ritualne radnje treba da donesu sreću i blagostanje kuće u koju ulazi. Položajnik je, prema nekim mišljenjima, božanski gost, odnosno inkarnacija mitskog pretka.

Za učešće u ritualu položajnik dobija darove i on je najvažniji gost od koga «zavisi» cela godina. Bio je običaj da domaćin unapred bira položajnika, kojeg bi krasile karakteristike – srećan, moralan, zdrav, veseo, snalažljiv...Ako taj položajnik donese sreću u toj godini,  onda ga pozivaju i naredne godine.

Položajnik dobija košulju, maramu, čarape..., ali ni on u kuću ne ulazi praznih ruku. U nekim krajevima Srbije položajnik iz dvorišta kuće uzima granu, iver ili slamu i sa njom ulazi u kuću, stavlja je kod ognjišta ili iza vrata i seda na tu granu, imitirajući kokošku koja sedi na jajima. Domaćica posipa položajnika pšenicom, orasima, suvim voćem da bi na magijski način izazvala plodnost.

U drugim krajevima, položajnik pali badnjak, govoreći: «Koliko iskrica toliko dečica...(pilenca, jarenca, telenca, ždrebenca)», a u današnje vreme se u gradovima umesto toga govori «Koliko varnica toliko parica», što svedoči da se život nekada i sada drastično razlikuje i kakve su vrednosti tada i sada «u modi».

Nekada je bio češći običaj da umesto ljudskog položajnika, kuću pohodi životijnski, što je izraz arhaičnije religijske prakse. To može biti vo, konj, krava, ovca, svinja, petao, pas...Nekada se prednost davala mladunčetu životinje (teletu, jagnjetu, jaretu).

Obilna trpeza jedna je od obaveznih komponenata Božića. Na stolu moraju da budu česnica i božićna pečenica (praseće, jagnjeće pečenje). Dugi post je bio završen, pa su i posna badnjedanska jela bila zamenjena mrsnim.

Obredni hleb ili česnica se pravi od pšeničnog ili projinog brašna, bez soli, s vodom, koja je  bila doneta pre izlaska sunca. Obavezno je njeno ukrašavanje različitim figuricama od testa, a u česnicu se stavljaju razna znamenja: novčić, žitno zrno (za plodne oranice), ljuska od jajeta (za plodnost)... Česnica se svečano lomi za vreme ručka. Svaki ukućanin dobija po komad česnice, a prema onome šta bi u njemu našao predvidjalo se kakva će mu biti sudbina tokom godina i u kojem će poslu imati najviše uspeha.

Na trpezi je, uz pečenje i česnicu, običaj  da se stavi i posuda u kojoj su izmešane razne vrste žita, pasulja, sočiva. U tu smesu, koja se naziva varicom ili panaijom stavlja se sveća. To predstavlja takodje magičnu anticipaciju magičnog bogatstva i obilja domaćinstva u godini koja počinje. To i jeste glavni cilj božićnih običaja.

Pre ručka ukućani su se mirbožili. Pošto bi tri puta obišli oko trpeze, ukućani su se medjusobno ljubili, razmenjujuću čestitke i pozdrave: «Mir Božiji, Hristos se rodi!» Na taj način posvadjani su se mirili i praštali jedni drugima. Zatim su palili sveću i svi zajedno se molili Bogu.

Božić se uvek proslavlja porodično, izbegavaju se bilo kakve razmirice, svadje, sporovi, a običaj je i da roditelji ne tuku decu.  

Božić bata

Ako mislite da je Božić bata neki mali dečak (sa omota čokolade) ili pandan Deda Mrazu, varate se. Bata u ovom slučaju nije imenica, već označava prezent glagola batati, odnosno  stupati, koračati. Božić bata zapravo znači da Božić (sin Božiji) korača, dolazi da bi doneo radost i blagostanje. U dane Božića peva se i pesma: «Božić, Božič bata nosi kitu zlata da pozlati vrata i oboja, poboja, svu kuću do krova».